srbinside

Namera nam je da kroz tekstove o zanimljivim i manje poznatim događajima, ukažemo na bogato kulturno-istorijsko nasleđe koje postoji na ovom tlu. Takođe, ne treba zaboraviti ljude sa naših prostora koji su se proslavili svojim otkrićima i ostavili trag u svetskoj nauci, kulturi, umetnosti..., a nepravedno su kod nas zapostavljeni. Mnogo je i onih koji i danas služe na čast Srbiji, ali se o njima, nažalost malo govori. Takvim, običnim ljudima koji imaju ideju, rade nešto korisno, lepo, humano... posvećen je ovaj blog. Osim divnih ljudi, u Srbiji ima i prelepih predela, sela, varošica kroz koja možemo da putujemo zajedno!

Dve zanimljive uspomene iz 1888. godine

srbinside | 18 April, 2013 15:32

Politika, Branislav Đ. Bujdić, 28. maj 1936.

„Srpske novine“ od 12. oktobra 1888. godine, donele su na prvoj strani jednu značajnu pretstavku kralja Milana, upućenu mitropolitu Srbije. Tom pretstavkom kralj traži da se, iz razloga u njoj navedenih, poništi brak između njega i kraljice Natalije. Ispod toga akta, u produženju je otštampano rešenje mitropolita Teodosija. Svojim blagoslovom on razrešava i razvodi brak, koji je po obredima pravoslavne crkve zaključen 5. oktobra 1875. godine, između kralja Milana I i Natalije rođene Keško i proglašava da taj brak više ne postoji. Sasvim kratka procedura! Bez konzistorije, koja se izjasnila nenadležnom za raspravu spora između visokih supružnika.

Kraljica Natalija Obrenović

Ovo se desilo za vlade Nikole Hristića, koji je došao na upravu posle pada radikalnoga kabineta. A ovaj je otstupio baš zbog toga, što se u pitanju razvoda braka nije složio sa kraljem Milanom.

Izgleda, da je kralju bilo mnogo stalo do toga, da o ovom svom uspehu izvesti telegrafskim putem neku gospođu u Parizu, o kojoj se u ono vreme govorilo po Beogradu, da je glumica, da je vanredno lepa i da je kraljeva prijateljica. On je to i učinio. Taj telegram kraljev moralo je i trebalo je da ostane diskretan po samom Zakonu o telegrafu, kojim je garantovana tajna sadržaja telegrama. Ali, posle nekoliko dana od otpravljanja, njegov sadržaj je u potpunosti otštampan u jednom bukureštanskom listu. To je bila senzacija za stranu javnost, a za našu veliko iznenađenje.

Kralj Milan je bio van sebe od gneva, kad je pročitao svoj telegram, otštampan u jednom bukureštanskom listu. Temperamentan kao što je bio, odmah je pozvao pretsednika vlade Hristića, pokazao mu novine i postavio mu pitanje: Kakva je to bezbednost i neprikosnovenost tajne telegrama u zemlji, kad se prokazuju i vladaočevi telegrami? Tražio je da se odmah i najenergičnije povede istraga i da se primeni najstroža kazna prema učiniocu dela.

Pretsednik vlade Hristić bio je poražen. Izjavio je da će se naredba odmah izvršiti i da će o rezultatu izvestiti kralja. U kabinetu Hristićevom portfelj Ministarstva narodne privrede, pod koji su potpadale pošte i telegrafi, ta državna pastorčad, zauzimao je dr Vladan Đorđević. Pretsednik vlade pozvao ga je hitno. Kad je došao, saopštio mu je slučaj i naredbu kraljevu: da se povede najstroža istraga, pronađe krivac i primerno kazni. Ministar dr Vladan vojnički disciplinovan odgovori:

– Razumem!

Vratio se u svoju kacelariju, pozvao načelnika P.T. odeljenja g. Živka Anđelijća, upoznao ga sa događajem i naredbom kraljevom i toga časa otišao sa njim u glavnu telegrafsku stanicu gde su otpočeli isleđivanje. Odmah se utvrdilo da je onoga dana, kad je kraljev telegram otpravljen, ministarska telegrafska stanica tražila od glavnog beogradskog telegrafa da je van aparata veže sa peštanskom stanicom. Iz zapisnika se videlo da je to i učinjeno. Telegram kraljev otpravljan je, dakle, neposredno peštanskoj stanici. Ona je bila posrednik za razmenu telegrama iz Srbije sa zapadnim državama i obratno. Prema tome, telegrafiste koje su u to vreme bili na službi u glavnom beogradskom telegrafu, nisu mogli znati da je kraljev telegram uopšte i postojao a još manje su mogli doznati njegovu sadržinu.

Ulica kralja Milana, Kraljevski dvor i Ministarstvo unutrašnjih poslova (desno), u čijim prostorijama se nalazila Telegrafska stanica Beograd - Ministarstvo

Ali, kako se isleđivanju ovoga događaja pristupilo sa unapred stvorenim ubeđenjem ministra, da je krivac telegrafista Glavnog beogradskog telegrafa, bilo je vrlo teško oboriti ovu već stvorenu zabludu, a još teže uveriti ga da je njegova pretpostavka savršeno pogrešna i da nije osnovana na pravom stanju stvari. To je bilo utoliko teže, jer je već pala krilatica: da su u ovaj slučaj umešani radikalski prsti. A znalo se, koji su službenici toga dana na dužnosti, pripadali radikalnoj stranci. Dakle, jedan od njih morao je doznati ma na koji način sadržaj telegrama kraljevog i saopštiti je radkalima, koje kralj Milan nije nikako trpeo. A ovi, opet, da bi mu stvorili neprijatnost, objavili telegram u bukureškom listu.

Pod takvom pretpostavkom vršilo se isleđivanje nad svakim osobeno. Uticalo se na svakoga savetom, da kao ispravan činovnik prokaže krivca, koga jamačno zna, jer se kao drugovi i kolege međusobno poznaju. A kad je svaki odlučno odbijao da zna ko je mogao biti u mogućnosti da dozna sadržinu telegrama o kome se onda, kad je otpravljan, nije ni slutilo da postoji, i da je svaki bio suviše zauzet poslom na svojoj liniji, te nije imao vremena obraćati pažnju na ono što se dešava oko njega, onda se udaralo u pretnje.

– Ovo je zavera! – uzviknuo je jetko ministar i obratio se načelniku g. Anđelijću rečima:

– Vi ćete, g. načelniče, narediti da se odmah napiše ukaz o penzionisanju onih koji imaju 10 godina ukazne službe i o otpuštanju onih ispod 10 godina. Ukaz ćete mi poslati odmah da ga podnesem kralju na potpis.

 Posle ove naredbe napustio je kancelariju Glavne telegrafske stanice. Malo docnije otišao je i načelnik g. Anđelijć. Ali, ovaj razložan i pametan starešina učinio je jedan human gest, koji ga je u onom vremenu mogao stati položaja. Potpuno uveren u nevinost ljudi koje je trebalo bez utvrđene krivice drakonski kazniti, on je sa već napisanim ukazom otišao pravo pretsedniku vlade, pokazao mu ga i objasnio mu, da je prema isleđenim okolnostima isključeno, da su dežurni telegrafisti Glavne beogradske stanice mogli izvršiti proneveru tajne, da je, najverovatnije, za dobru nagradu mogao učiniti jedan od onih stanih telegrafista, koje su posredovali u prihvatanju i daljem otpravljanju telegrama, da on poznaje kao savesne i ispravne sve osumnjičene svoje službenike za koje je po naredbi svoga ministra napisao ovaj ukaz koji mu podnosi na uviđaj i moli ga, da sve to objasni kralju i zauzme se da kaznu, kad ona već mora biti, svede na premeštaj njihov iz Beograda.

Pretsednik vlade je imao puno vere u savesnost g. Anđelijća. Primio je na sebe da izdejstvuje kod kralja da ublaži kaznu. Tako je došlo do toga, da je kralj Milan svojom rukom, pored svačijeg imena u ukazu za otpuštanje, označio mesto u koje se ima premestiti.

„Srpske novine“ od 4. novembra 1888. godine objavile su taj ukaz o premeštaju Branislava Đ. Bujdića u Majdanpek, Dimitrija C. Đorđevića u Aleksinačku (Soko) banju, Živojina Josimovića u Aleksandrovac, Pavla Braljinca u Brus, Spase Đorđevića u Kučevo i Mihajla Gradištanca u Aranđelovac. Od njih su još u životu Dimitrije C. Đorđević i Branislav  Đ. Bujdić.

Svi su odmah razrešeni od dužnosti i upućeni na novo opredeljenje sa izričnom naredbom da se posle 24 časa krenu na put. Ko bi se zatekao u Beogradu posle ovoga vremena, biće otpušten. Naredba je izvršena. Svi su napustili Beograd u određenom roku.

Tako se završila ova tragikomedija. Samo što to proterivanje nevinih ljudi nije moglo da umanji efekt, učinjen publikovanjem kraljevog telegrama. Naprotiv, kraljica Natalija ga je priložila uz svoj protestni akt protivu nezakonitog rešenja Mitopolita Teodosija, koje je jednostrano doneseno i za nju nije obavezno...

 

Ovo što je dovde izneseno, stoji u uzročnoj vezi sa onim što ću sad izneti u toliko, što je slučajno između oba događaja posredi moja malenkost.

 

Mnogo puta u životu čovečijem puki slučaj stvori doživljaj, koji se nije ni slutio,  o kome se nije ni mislilo i koji se često nije želeo. Viktor Igo je kazao: da nije bilo kiše na Vaterlou, karta Evrope bi izgledala drugojačije. Da nije bilo razvoda braka između kralja Milana i kraljice Natalije i onog telegrama kraljevog koji je izbio u javnost, ne bih ja video Majdanpek, još manje bih se uverio, da u izvesnim prilikama i hajduk ima svoj ponos.

Majdanpek

Kad sam posle dva dana putovanja prispeo u Majdanpek, malu rudarsku naseobinu, bio sam očajan. Još više, kad sam pri prijemu dužnosti od svoga prethodnika doznao, da moram primiti i dužnost upravnika Majdanpeka, koje je zvanje bilo ukinuto, ali čiju je funkciju vršio starešina pošte i telegrafa, kao najstarije ukazno lice u tome mestu. Od osoblja u upravi bio je jedan policiski pisar koji nije dolazio na dužnost zbog bolesti, jedan dugogodišnji praktikant i dvanaest pandura. Ovoliki je broj bio neophodno potreban zbog održavanja javne bezbednosti, jer su hajduci krstarili po prostranim i gustim šumama Majdanpečkih i Miročkih planina.

Može se misliti kako sam se osećao na dužnosti meni potpuno nepoznatoj. Doduše, dugogodišnji praktikant, čovek koji je mogao imati oko četrdeset pet godina, hrabrio me je da se ništa ne brinem. On je već više od deset godina u mestu. Poznati su mu svi poslovi, koje su obično redovni. Jedina je teškoća ići u poteru za hajducima, a to biva vrlo često. Ali, on će obavljati taj posao jer ga je vršio i do sada. Uostalom, veli, nastaje zimsko doba, pa će i hajduci napustiti šumu i skloniti se kod jataka, te će prestati i potreba za poterama. Naravno, ova uveravanja staroga praktikanta prilično su podigla duh u meni i ja sam se osetio spokonijim.

Nije prošlo mesec dana od moga stupanja na dužnost, kad mi jednoga dana pandur prijavi jedno lice, koje želi da mi lično sopšti jednu važnu stvar. Rekoh mu da ga pusti.

U kancelariju uđe jedan čovek, koji mi posle obligatnoga „Pomozi Bog gospodine“, reče da je dućandžija iz Neresnice. Pošao sam, veli, otuda jutros rano za Donji Milanovac gde sam imao da svršim neke trgovačke poslove. Poneo sam sobom lovačku pušku i dve hiljade dinara. Srećno sam stigao do mesta zvanog Markova krčma. Ali, tu ispadoše preda me dva čoveka, jedan sa puškom a drugi sa sekirom u ruci. Zaustaviše me i dreknuše:

– Pare daj!

– Nemam braćo! – odgovorih im.

Ali onaj s puškom podiže je pema meni i osorljivim glasom viknu:

– Pare daj, bre, ili ćeš sad poginuti. Ja sam Petar hajduk.

Nisam nikada video lično Petra hajduka, ali su njegova dela bila čuvena i znao sam ih, pa sam pretrnuo kad mi je kazao da je to on glavom. Podigoh ruku da izvadim iz nedara zavežljaj sa novcima, kad me on kundakom svoje puške udari tako snažno po ruci da još sada osećam ja bol. Verovatno je mislio da sam hteo da skinem pušku sa ramena da pucam, pa mi je ote i viknu:

– Pare daj!

Ja izvadih iz nedara zavežljaj u kome je bilo dve hiljade dinara i dadoh mu ga. On ga uze, otvori, da se uveri da je novac u njemu, pa mi onda udari šamar i izgubiše se obojica među guste bukve.

Mislio sam da se vratim kući u Neresnicu, da slučaj prijavim načelniku sreskom u Kučevu, ali taj put je bio dalji od ovoga do Majdanpeka i tako pođog ovamo niz koveje (serpentine). Ali, nisam odmakao, možda, ni dvesta metara od mesta na kome sam opljačkan, kad preda me iza bukve iskoči čovek s puškom uperenom na mene.

– Stoj! – viknu mi.

Ja stadoh. On mi priđe bliže i zapovedi:

– Pare!

– Nemam, brate, što sam imao ovoga časa mi ote Petar hajduk, a imao sam dve hiljade dinara.

Dok smo mi bili još u razgovoru, pojavi se iz šume još jedan čovek sa puškom u ruci i redenicima o ramenu, a za njim jedna žena naoružana do zuba. Ovaj što me je zaustavio, okrete se čoveku i ženi, pa im na vlaškom ispriča šta sam mu je kazao. Ovaj čovek sa redenicima priđe mi i upita:

– Poznaješ li ti Petra hajduka?

– Ne poznajem – odgovorih.

On mi tada reče:

– Ja sam Petar hajduk, ono tamo je Milja hajdučica, a ovaj što te je sad zaustavio, to je Kosta ciganin. ’Ajde sa nama da nam pokažeš gde ti je uzeo pare Petar hajduk.

Krenusmo. Kad smo stigli kod bukve, kazah mu da sam na tom mestu opljačkan i da se Petar hajduk izgubio tu među bukve sa svojim drugom. Petar, Milja i Kosta izmeniše nekoliko reči vlaški, pa krenuše pravcem koji sam im pokazao, udaljeni jedan od drugog. Ja se sklonih iza jedne bukve da gledam šta će biti. Posle kraćeg traženja, opaziše obojicu gde sede i dele pare. Oni skočiše da beže, ali jednoga dohvati Petar, a drugoga Kosta ciganin.

– Kazujte ko je od vas Petar hajduk?

Možda malo ohrabren imenom Petra hajduka, onaj što mi je uzeo pare odgovori:

– Ja sam.

Petar ga, posle ovakvog odgovora udari pesnicom po glavi i dreknu:

– A, ko sam ja onda, kad si ti Petar hajduk? – i opsova mu nešto.

Kad to vide njegov drug, pokuša da se otme i pobegne, ali ga je Kosta čvrsto držao. Petar im oduze novac, puške i sekiru, pa naredi da se svi krenemo na drum. Kad smo stigli, Petar mi dade moju pušku, a onu drugu i sekiru pruži Milji hajdučici. Okrete se onoj dvojici, opali im nekoliko šamara i vlaški im reče: da se glavom ne šale još koji put, da u njegovo ime koga opljačkaju, a sad se odmah gube. Oni odoše...

On priđe meni:

– Srećan si, – reče, – što ove dve budale nisu sa novcem ušli malo dublje u šumu, gde ih ne bi niko ponašao, te ćeš opet doći do svoga novca. Da si pre njih naišao na mene, ja bih ti novac oduzeo. Ali, kad su to učinile one položare u moje ime, vraćam ti ga. Ne dam da vrše pljačke, možda i ubistva, na račun Petra hajduka. Ne dam da se oni koriste, a ja da odgovaram za njihova dela. Evo ti tvoj novac. Sad idi, pa dostavi vlasti da si video Petra hajduka i njegovu dužinu i ispričaj šta ti se desilo. Neka se zna, da mnoga zla dela u moje ime vrše položare...

– To je što sam imao da vam saoštim – završi dućandžija.

Pozvao sam staroga praktikanta i naredio mu da krene u poteru. Dok je on vršio saslušavanje, ja sam premišljao o događaju...

Dakle i hajduk ima svoj ponos!...

Za Srbinside priredio Milorad Jovanović (http://arhgavrilo02.blogspot.com/)

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb