srbinside

Namera nam je da kroz tekstove o zanimljivim i manje poznatim događajima, ukažemo na bogato kulturno-istorijsko nasleđe koje postoji na ovom tlu. Takođe, ne treba zaboraviti ljude sa naših prostora koji su se proslavili svojim otkrićima i ostavili trag u svetskoj nauci, kulturi, umetnosti..., a nepravedno su kod nas zapostavljeni. Mnogo je i onih koji i danas služe na čast Srbiji, ali se o njima, nažalost malo govori. Takvim, običnim ljudima koji imaju ideju, rade nešto korisno, lepo, humano... posvećen je ovaj blog. Osim divnih ljudi, u Srbiji ima i prelepih predela, sela, varošica kroz koja možemo da putujemo zajedno!

Ljubav prema filmovima jača od raka

srbinside | 29 Novembar, 2012 00:51

Daleko od očiju javnosti vazda uprtih na crveni tepih, Gordana Kabić (49), vodeći reparator nitratne filmske trake u Jugoslovenskoj kinoteci, ostavila je neizbrisiv trag u domaćoj kinematografiji. Za 28 godina provedenih u košutnjačkom Arhivu, ova žena spasla je od propadanja nekoliko hiljada filmova, među kojima su i dela prvih srpskih reditelja! Uprkos tome što se od 1997. bori sa opakom bolešću, ona i dan danas svoj posao obavlja sa entuzijazmom „neizlečivog“ filmofila!

I sa zastarelom opremom Gordana odlično obavlja svoj posao

Mukotrpan posao pikera

Posao reparatora, takozvanih „pikera“, između ostalog, uključuje redovno premotavanje i merenje dužine filmske trake, obradu perforacija, slaganje kadrova i lepljenje oštećenih delova filma. Mukotrpan je i zahteva izuzetnu preciznost i strpljenje, čak i u boljim uslovima od onih u Arhivu kinoteke. Na Gordanin radni sto, tako, ponekad dolaze filmovi koji su do te mere nagriženi zubom vremena da ih, koliko je moguće, spasava sliku po sliku, tačnije milimetar po milimetar, pa „pikerska“ obrada jednog filma može trajati i nedeljama! Spaseni delovi filma se zatim sklapaju u celinu i kopiraju u nekoj od laboratorija. Inače, u Gordanine najveće radne uspehe spada reparacija mađarskog nemog filma „Oliver Tvist“ (1918), jedine sačuvane kopije na svetu, koji je lani kompletno rekonstruisala za nekoliko nedelja.

- „Oliver Tvist“ je bio na šest rolni slepljene nitratne filmske trake, koju sam odvajala skalperom, „boreći“ se za svaki milimetar. Radila sam po par sati u kontinuitetu, a onda pravila pauze da odmorim oči i mozak i paralelno se poduhvatala lakših poslova. Kada dobijem bolje kopije, za redovno održavanje ili pripremu za bioskope i televizije, obradim i po 50, 60 filmova mesečno. Posebno sam ponosna zbog rada na najstarijim srpskim filmovima: „Karađorđu“, „Sreći“, “Golgoti Srbije“ i delima prvog srpskog producenta Svetozara Botorića. Svi ti filmovi su prošli kroz moje ruke i raduje me što sada svi mogu da ih vide – kaže Kabićeva, koja pored nitratnih, reparira i filmove najrazličitijih formata, počev od od osam, preko devet i po, do 16 milimetara.

Koliko god bio pipav rad sa amaterskim formatima (od osam i devet i po milimetara), koje je nemoguće obraditi bez lupe, reparacija „nitrata“ je kudikamo zahtevnija, već zato što se radi sa materijama potencijalno opasnim po zdravlje, poput (samo)zapaljive nitratne trake i lepka za film, hemikalije na bazi acetona. Pri tom svako od zaposlenih u Arhivu kinoteke, pa i Gordana, praktično radi za troje ljudi! Naime, o trenutnoj kolekciji koja broji oko 95.000 kopija, decenijama unazad brine manje od 30 radnika, od kojih su neki zaposleni preko studentske zadruge, dok je procena da bi u ovakvom Arhivu trebalo da radi najmanje njih 70! Ipak, Gordana je najteže trenutke u svom životu preživela 1997. godine, kada joj je, nakon redovnog sistematskog pregleda, dijagnostifikovan rak dojke.

Borba sa bolešću

- Po izlasku iz bolnice, otišla sam pred invalidsku komisiju. Tamo su mi, onako izbezumljenoj, tražili mito. Nisam im platila i vraćena sam na posao. Kasnije je ta ekipa pohapšena. Bila sam na bolovanju 11 meseci, a onda se vratila na posao. To su najteži trenuci u mom životu, pošto za to vreme nisam dobila ni dinara, jer je Socijalno kasnilo sa isplatama, pa je trpela moja porodica: suprug i dvoje dece. Ali, ni tada nisam zažalila što sam izabrala ovaj posao, a ni kasnije, kada se rak proširio na pankreas i dvanaestopalačno crevo. Preživela sam zahvaljujući podršci porodice i kolega i zahvalna sam za svaki novi dan – kaže naša sagovornica.

Loši uslovi

Uslovi za rad su danas, objašnjava Gordana, znatno bolji nego ranije, s obzirom na to da su „pikeri“, tokom kriznih devedesetih, radili sa zastarelom opremom, umesto pravog lepka za filmove koristili čist aceton, a u njihovoj radnoj sobi nije bilo klima uređaja. Međutim, od 2002. „pikerska“ soba je klimatizovana, nabavljeni su stolovi sa elektronskim merenjem trake, pravi lepak za filmove, a Gordana je prošle godine dobila i jednu od novih selotejp presa za filmske trake. Do tada radila na staroj presi korišćenoj od osnivanja Kinoteke (1949). Nova presa je plaćena oko 450 evra.

- Pošto radim i sa amaterskim formatima, suprug mi je napravio presu za lepljenje filmske trake od devet i po milimetara i nju još koristim. Nije lako, u Kinoteku je ranije malo ulagano, i mada je situacija danas bolja, svi dajemo svoj maksimum, pošto nas je malo – napominje Kabićeva.

Gordana se zaposlila u Arhivu u Košutnjaku po završetku Srednje hemijske škole, na preporuku tasta koji je bio kinooperater u Muzeju Jugoslovenske kinoteke u Kosovskoj ulici u Beogradu. Iako je upisala Tehnološki fakultet, nije ga završila, pošto se ubrzo udala za supruga Mirka i dobila sina Zorana (28), a potom i ćerku Aleksandru (21). Život porodice Kabić, nerazdvojiv je od Kinoteke: Gordanin suprug je, uz oca kinooperatera, praktično rastao u Kinoteci, a dok su se Mirko i Gordana zabavljali, zajedno su odlazili na projekcije, da bi im i deca odrasla uz kinotečke filmove. Pre tri meseca, Gordana je dobila i unuče Bogdana, za koga veruje da će takođe izrasti u velikog filmofila.

- Moja porodica je, zbog svega, svesna posla kojim se bavim i podržavaju me. Nije im svejedno, ali znam da se moja deca ponose zato što radim ovaj posao. I kada dođem kući, pa im ispričam da sam tog dana osposobila šest metara filma „Oliver Tvist“, a meni je to kao da sam iskopala šest kubika zemlje, raduju se tome zajedno sa mnom – kaže Gordana Kabić.

 

Ljubav prema poslu

Pošto već duže od 25 godina živi na Mirjevu, Gordana Kabić svakog dana u prevozu izgubi oko dva i po sata. Kada je potrebno, dešava joj se, kao i svima u Arhivu, da ostane duže na poslu. Sve to za prosečnu platu od 30.000 dinara!

- Kada sam se ovde zaposlila, mislila sam da neću dugo ostati. Priznajem da sam se prvih godina pitala šta će mi sve ovo: rad sa zapaljivom trakom, posao koji je nedovoljno priznat, ali sam vremenom shvatila da ljudi, ipak, gledaju te filmove. Da sam, iako nisam sazidala zid ili ištrikala džemper, uradila nešto konkretno. To me i danas drži – kaže Gordana.

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb