srbinside

Namera nam je da kroz tekstove o zanimljivim i manje poznatim događajima, ukažemo na bogato kulturno-istorijsko nasleđe koje postoji na ovom tlu. Takođe, ne treba zaboraviti ljude sa naših prostora koji su se proslavili svojim otkrićima i ostavili trag u svetskoj nauci, kulturi, umetnosti..., a nepravedno su kod nas zapostavljeni. Mnogo je i onih koji i danas služe na čast Srbiji, ali se o njima, nažalost malo govori. Takvim, običnim ljudima koji imaju ideju, rade nešto korisno, lepo, humano... posvećen je ovaj blog. Osim divnih ljudi, u Srbiji ima i prelepih predela, sela, varošica kroz koja možemo da putujemo zajedno!

Srpski slikar inspirisao Dalija

srbinside | 06 Februar, 2013 10:53

Posvećeno Miodragu Cakiću (1964 – 2011)

Salvador Dali, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, pokupio je ideju za jednu svoju sliku od srpskog nadrealističkog slikara Stevana Živadinovića Bora. Reč je o „Meditaciji o harfi“ iz 1933, koja ima više zajedničkih elemenata sa Borovom slikom „Edip u prostoru“, naslikanom tri godine ranije (1930). Da to teško može biti slučajnost govori i podatak da su se dvojica umetnika lično poznavali i vodili intenzivnu višegodišnju prepisku.

Meditacija o harfi, Dalijeva slika iz 1933

Inače, „Edip u prostoru“ reprodukovan je u srpskom nadrealističkom almanahu „Nemoguće“ iz 1930. u kojem su originalno objavljene i prve reprodukcije Dalijevih slika. Izvesno je da je ovaj časopis došao i do ekscentričnog Španca, tim pre što su kolaži i slike našeg nadrealiste iz „Nemogućeg“ bili baza njihovog skoro pa svakodnevnog druženja tokom Borovog boravka u Parizu 1930 – 31.

Edip u prostoru, slika Stevana Živadinovića Bora iz 1930

O sličnosti između „Edipa“ i „Harfe“ Vane Bor je detaljnije progovorio tek 1981, u prepisci sa Brankom Aleksićem, kustosom pariskog Muzeja „Ernest Ebert“ i jednim od najboljih poznavalaca našeg nadrealizma.

Stevan Živadinović Vane Bor (1908 - 1993)

„Moja slika ima dve inovacije u nadrealističkom slikarstvu: da su figure šematične, svetle ili tamne, bez obzira na svetlost, i da su laktovi i noga deteta izduženi. To je prva nadrealistička slika sa izduženim nogama i laktovima. Svi ti elementi nalaze se i u Dali-evoj... Prvo, figure su iste: čovek, žena i dečko. Drugo, one su šematično slikane (što je kod Dali-a retko), tamne su ili svetle... No najveća sličnost je u izduženoj nozi dečaka. Ona je ne samo slična, nego je ta noga u istom položaju na obe slike. Lakat je takođe izdužen, samo mnogo više nego u mojoj slici... Obe slike imaju maglovitu pozadinu što je kod Dali-a vrlo retko...“, pisao je Bor, čija su nadrealistička platna ušla u internacionalni fond pokreta nadrealizma.

Uz sve to, Bor je isticao da ne misli da se radi o imitaciji, ili posuđivanju sa Dalijeve strane, ali je verovao da je ovaj u „Edipu“, ipak, „našao nekoliko ideja“ koje je „razradio, i to briljantno. Ostavljajući mene daleko iza sebe...“

Beograd, svetski centar nadrealizma

Još od početka dvadesetih, pa do kraja tridesetih godina 20. veka, Beograd je, posle Pariza, bio drugi svetski centar nadrealizma. To je prevashodno bila zasluga „trinaetorice“, među kojima su bili i Marko Ristić (vođa srpskih nadrealista, koji je bio u prepisci sa Bretonom godinu dana pre nego što je ovaj 1924. objavio „Manifest nadrealizma“), Dušan Matić, Salmon Moni de Buli, Milan Dedinac, Risto Ratković, Radojica Živanović – Noe, Aleksandar Vučo, Oskar Davičo i Koča Popović (kasnije Titov general). U sredini gde su njihove ideje doživljavane kao napad sa Zapada, oni su tragali za skrivenim blagom podsvesti, oslobođenoj od „kontrole razuma, van svake estetske i moralne preokupacije“, koristeći se snovima, automatskim pisanjem, Frojdovim učenjem i stvaralaštvom mentalno bolesnih. Objavljivali su radove u vodećim svetskim nadrealističkim časopisima, kao što su i prilozi elite nadrealističkog pokreta objavljivani u našim (saradnici u srpskim časopisima „Nemoguće“ (u kome je štampan i Manifest trinaestorice) i „Nadrealizam danas i ovde“ bili su Dali, Breton, Pol Elijar, Luj Aragon, Iv Tangi, Maks Ernst i Huan Miro).

Časopis Nemoguće u kome je štampan Manifest trineastorice

Prvi ovdašnji nadrealisti koji su učestvovali u radu pariske centrale bili su Moni de Buli i Dušan Matić, koji su se obreli u Parizu 1925. Buli je tada pokazao Bretonu nekoliko beogradskih avangardnih časopisa, u kojima se ovome najviše svideo „Vampir“, Bulijev „roman u slikama“, pa je i štampan u francuskom časopisu „Nadrealistička revolucija“. Naredne godine u Pariz je stigao i Marko Ristić i počeo da radi na ciklusu kolaža „Pokretan život“, na kojima je predstavio svoj boravak u “gradu svetlosti” pomoću karata, pozivnica, novinskih oglasa i drugih suvenira. Ti kolaži su bili prvi radovi srpskog nadrealizma. A da su pariski nadrealisti imali šta i da nauče od srpskih pokazuje i Ristićev tekst „Humor kao moralni stav“, koji je, pošto je preveden na francuski i objavljen u tamošnjem časopisu „Nadrealizam u službi revolucije“ (1933), inspirisao Bretona za antologiju o crnom humoru koja se pojavljuje tek 1934/35. Ova Ristićeva analiza humora kao moralnog stava koji potkopava buržoasku stvarnost jedan je od najcitiranijih tekstova srpskih nadrealista u francuskim rečnicima, enciklopedijama i istorijama nadrealističkog pokreta.

Saradnici u srpskom nadrealističkom časopisu Nadrealizam danas i ovde bili su Dali, Breton, Pol Elijar, Luj Aragon, Iv Tangi, Maks Ernst i Huan Miro

 

„Srpski“ tekstovi dirnuli Dalija

Branko Aleksić, kustos pariskog Muzeja „Ernest Ebert“, svojevremeno je objavio knjigu tekstova Salvadora Dalija štampanih u srpskom nadrealističkom časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ 1932. Prema Aleksićevim rečima, Francuzi nisu ni znali da su ovi tekstovi sačuvani u izvornom obliku, pa su u Boburovom katalogu Dalijeve izložbe iz 1978, objavili njihov prevod sa srpskog. No, i kada im je doneo originalne tekstove u Francusku, bilo je teško naći izdavača koji će ih objaviti, jer su se svi plašili da će im Dali tražiti ogroman novac. Međutim, kada je čuo da se sprema knjiga njegovih tekstova starih 50 godina, Dali im nije tražio ni franak.

Letak za časopis Nemoguće

 

Tragikomedija filmske rulje ili Kosmogonija bulje

(iz neobjavljenog rukopisa Miodraga Cakića)

 

Rakurs – ugao gledanja ili snimanja, obično pogrešan. Najpopularniji su gornji (ptičja perspektiva) i donji (žablja perspektiva). Postoji još i srednji (svinjska perspektiva). Kada ptica pojede žabu, svinja pticu i čovek svinju, nema više perspektive.

Kaskader – glumac fundamentalista

 

Fotografije su preuzete iz privatne kolekcije Milanke Todić, profesorke Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb