srbinside

Namera nam je da kroz tekstove o zanimljivim i manje poznatim događajima, ukažemo na bogato kulturno-istorijsko nasleđe koje postoji na ovom tlu. Takođe, ne treba zaboraviti ljude sa naših prostora koji su se proslavili svojim otkrićima i ostavili trag u svetskoj nauci, kulturi, umetnosti..., a nepravedno su kod nas zapostavljeni. Mnogo je i onih koji i danas služe na čast Srbiji, ali se o njima, nažalost malo govori. Takvim, običnim ljudima koji imaju ideju, rade nešto korisno, lepo, humano... posvećen je ovaj blog. Osim divnih ljudi, u Srbiji ima i prelepih predela, sela, varošica kroz koja možemo da putujemo zajedno!

Lična asistentkinja trogodišnjeg Noleta

srbinside | 05 Decembar, 2012 14:02

Trogodišnji Nole je jedno od tek nekoliko dece u Srbiji koja imaju personalnog asistenta. On je dete sa posebnim potrebama i ide u vrtić sa tridesetak vršnjaka, a da se uklopi u sredinu pomaže mu defektolog oligofrenolog Olivera Radaković. Do pre šest meseci Nole je bio potpuno zatvoren u svoj svet i nije primećivao nikoga iz okoline, ali je od tada, zahvaljujući Oliveri i pozitivnom uticaju dece sa kojom boravi, mnogo napredovao.

- Prva dva meseca, Nole me nije ni primećivao. Prvi pomak bio je kada me je jednog dana, pre spavanja u vrtiću, pogledao, da vidi ko sam. Bilo je dirljivo i kada su u vrtić došle Noletova majka i starija sestra, obe sa suzama u očima, jer je Nole prvi put zagrlio svoju sestru.

Ranije je gurkao drugu decu, a sada ih pipka ili štipka. Deca ga se ne boje, već ga vide kao bebu. Ako pipne nos maloj Sanji, objasnim joj da je to učinio jer je voli, i kada ga ona isto tako dodirne, Nole skakuće od sreće – kaže Olivera i napominje da joj posao puno olakšava sjajna saradnja sa Noletovom mamom, sa kojom se čuje i posle radnog vremena i sa kojom se sprijateljila.

Iako se dvoumila između studija primenjenih umetnosti i psihijatrije, čini se da je Oliveri bilo suđeno da se bavi sadašnjim poslom. Još kao dete, u Padinskoj skeli, posećivala je komšinicu Sofku, medicinsku sestru u bolnici „Dr Laza Lazarević“, koja je deci iz komšiluka pričala razne priče sa posla primerene njihovom uzrastu.

- Kada smo se preselili iz Skele, prvi komšija bio nam je gospodin Živojin, bivši direktor Osnovne škole „Sirogojno“ u Zemunu. Njegova supruga Mira radila je u Dnevnom boravku za ometene u razvoju u Šekspirovoj. Oni su glavni „krivci“ što sam upisala Defektološki fakultet. U završnoj godini gimnazije rekla sam Miri da ću je posetiti na poslu da vidim te ljude. Ušla sam tamo sama i naišla na čoveka koji je bar pet puta ponovio da ne može da jede boraniju, ako je ne voli. Pogledala sam ga bez straha, i rekla da ne mora da je jede, a on je, sav srećan, otišao. Pri tom nikad nisam bila gadljiva, što je takođe bitno za ovaj posao – priča Olivera i dodaje je imala sreću da se posle studija brzo zaposli.

Prema njenim rečima, posao je uči da bolje razume ljude i izoštarava joj empatiju. Kada je počela da radi sa Noletom, imala je tremu zbog velike odgovornosti koju je preuzela na sebe, s obzirom na važnost rada sa detetom u najranijem uzrastu.

- Pošto sam ja svojevrsni most između Noleta i sredine, stalno moram biti maksimalno koncentrisana, kako bih pravovremeno prepoznala njegove suptilne potrebe. Kada mu se menja rutina, to ga strašno uznemirava, a, opet, moram da pazim da ne upadne u stereotipno ponašanje kojem je sklon. Recimo, on može da uzme automobilčić i igra se njime šest sati, kao da ga prvi put vidi, ako ne smislim način da ga „izvučem“ iz tog auta – objašnjava naša sagovornica.

Iako na posao putuje s jednog kraja grada na drugi, Olivera kaže da nikada kući nije došla umorna već zadovoljna, jer svaki dan primećuje naizgled mali, ali značajan Noletov napredak.

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb