srbinside

Namera nam je da kroz tekstove o zanimljivim i manje poznatim događajima, ukažemo na bogato kulturno-istorijsko nasleđe koje postoji na ovom tlu. Takođe, ne treba zaboraviti ljude sa naših prostora koji su se proslavili svojim otkrićima i ostavili trag u svetskoj nauci, kulturi, umetnosti..., a nepravedno su kod nas zapostavljeni. Mnogo je i onih koji i danas služe na čast Srbiji, ali se o njima, nažalost malo govori. Takvim, običnim ljudima koji imaju ideju, rade nešto korisno, lepo, humano... posvećen je ovaj blog. Osim divnih ljudi, u Srbiji ima i prelepih predela, sela, varošica kroz koja možemo da putujemo zajedno!

Miodrag Lukić, hroničar dijaspore

srbinside | 26 April, 2013 18:17

Miodrag Lukić, rodom iz Lopara, koji u Švajcarskoj živi više od dve decenije i važi za našeg najplodnijeg pisca iz dijaspore, inače autor devet romana, bezbroj drama i nekoliko filmskih scenarija, postao je dostupan i nemačkoj čitalačkoj publici. Njegov roman Ajduk preveden je na nemački, a promocija ovog dela upriličena je 28. aprila u srpsko – švajcarskom pozorištu Duga u Vetingenu.

Miodrag Lukić sa suprugom Milenom

Ovako bi otprilike izgledala novinska vest na stranicama kulture. Mnogo više pažnje od vesti, međutim, zaslužuje životna priča čoveka koga je u tuđinu „odvela“ jedna lažna novinska priča o grofici i fabrikantu. Radio je teške poslove kao miner u tunelogradnji, sanjao domovinu i „usput“ pisao knjige. Osnovao je u Švajcarskoj i srpsko pozorište u kome grupa entuzijasta već godinama vrlo profesionalno radi, a poznat je i po humanitarnom angažmanu u okviru Udruženja Majevčana.

- Devedeste godine u rodnom selu imao sam gostionicu i mogao sam sasvim pristojno da živim. Ali, jednom prilikom kod mene u gostionici je neko zaboravio novine, Arenu, tada mnogo čitanu u dijaspori, pa su moji prijatelji našli tekst o uspiješnim Jugoslovenima u Švajcarskoj. Tako smo doznali da u Švajcarskoj žive naši bankari, hotelijeri, jedna grofica i čak jedan vlasnik fabrike automobila. Moj najbolji prijatelj, nažalost danas pokojni, Nebojša je rekao: “Ti si fizički najsposobniji, a najpromućurniji, idi ti i probaj, pa ako je dobro povedi i nas.” Bila je to šala, ali mi je pomoglo u odluci da odem u Švajcarsku – priseća se Lukić.

Selo Lopare

Ispostavilo se, naravno, da su to bile naduvane priče o uspehu, pa su kafedžije proglasili hotelijerima, automehaničara vlasnikom fabrike automobila, posrednike koji rade za banke pri davanju kredita bankarima, a vlasnicu benzinske pumpe groficom.

- Priča koju smo slušali od naših pečalbara o Švajcarskoj kao o Eldoradu je bila laž. Kasnije mi je to poslužilo kao inspiracija, pa jedna moja komedija nosi naslov: Bankarka ili laž naša nasušna, a u monodrami Gastarbajter mučenik Đuro kaže: “Davno bismo se mi vratili da ne biješe laži. Doduše i dole smo mi živjeli u laži, ali je ova ovdašnja nadgornjavala..” – priča Lukić za Srbinside.

Birajući najčešće teme iz sveta koji ga okružuje postao je ugledni hroničar dijaspore i ujedno angažovani stvaralac koji se rečima bori protiv nepravde i nastranosti savremenog društva.

 

- Svakako da sam angažvani pisac, moglo bi se reći da sam pijetao koji prerano pjeva, nadam se samo da neću tako i završiti. Mislim, u svim mojim djelima upozoravam na opasnosti koje prijete čovjeku i koje nisu posebno upadljive, a što je najgore, prihvaćene su u društvu kao nešto što je sasvim normalno. Živimo u potrošačkom društvu i u vremenu kada su ljudi postali robovi robe. U romanima Meso i Foka bavim se problemom droge, a u romanu Ajduk u jednom dijalogu između naratora i islednika kažem surovu istinu o svijetu u kome živimo: više od petsto milijardi dolara je godišnja zarada od prodaje droge, a u Švajcarskoj se dnevno proda droge u vrijednosti od skoro pedeset miliona franaka. Vrijednost svih hotelskih noćenja u Švajcarskoj na godišnjem nivou negdje je oko četrdeset miliona franaka. Naravno, ovim problemom se niko ne bavi, a roditelji čija su djeca žrtve ćute, jer je “sramota pričati o tome”. U pozorišnoj predstavi Zvezde dna sam, na primer, vrlo temeljno obradio tu temu, ali porazno je što smo je igrali samo dva puta. Ljudi jednostavno nisu spremni da se suoče sa bolnim istinama – kaže Lukić.

Glumci Pozorišta Duga često gostuju po Srbiji i Nemačkoj

Pravo je čudo kako je roman poput Ajduka preveden na nemački jezik, pogotovo kada se zna da je autor svojevremeno delove svojih romana poslao na 33 adrese izdavača u Nemačkoj i Švajcarskoj i svuda dobio negativan odgovor.

- Iskreno, ja sam već bio odustao od namjere da svoja djela objavim na njemačkom jeziku. Ja sam surovi realista i dobro znam da pisci koji nisu spremni da pišu kako nalaže trend nemaju velike šanse da se probiju. Ali, onda se pojavio čovjek dovoljno hrabar da objavi roman čijem naslovu smo dodali; “Strah od buđenja”, što i najbolje opisuje prirodu samog romana. Posebnu zahvalnost dugujem prevodiocu Ralfu Mihaelu.

Miodrag Lukić i Ralf Mihael

On je čovjek kome, barem kad se o romanu Ajduk radi, treba posvetiti pažnje koliko i meni. Genijalno ga je preveo – kaže Lukić i dodaje da je možda za sve najzaslužnija njegova supruga Milena koja je Ralfu, kada su ga upoznali, poklonila primerak romana Ajduk.

Tako je počelo, a onda se Fricu Freju, vlasniku izdavačke kuće Informacion Luke (IL-Verlag), dopao odlomak iz romana.

- Srećan sam što moje djelo nije prevedeno uz pomoć države ili neke nevladine organizacije kao što je slučaj sa djelima naših pisaca prevedenih i poslednjih desetak godina. Neki kažu da su prevedeni samo oni koji su pljunuli po Srbiji. Ja ništa ne tvrdim, pašće snijeg da svaka zvijer svoj trag ostavi.. – kaže Lukić za Srbinside.

 

Sećanja

Na pitanje čega se najradije seća iz rodnog kraja, Lukić kaže da u određenim godinama sva loša sećanja polako blede, ili ih mi svesno guramo u zaborav.

- Tako i ja, iako sam surovi realista guram u zaborav da sam pješačio deset kilometara do škole i nazad, a sjećam se prije svega spokoja u malom selu pored rijeke, koja je, ustvari, samo potok, ali je meni bila veća od Dunava. Iako naravno ništa nije bilo savršeno, kada se sad osvrnem na svoje djetinjstvo svjestan sam neizmjernog bogatstva koje je dolazilo od bezbrižnosti djetinjstva, kao i činjenice da još nismo bili postali robovi potrošačkog društva pa nas neispunjene i neostvarive želje nisu gušile. Ja sam ostao, čini mi se, isti – kaže Lukić za Srbinside.

 

Život između dve duge

Većina mojih rodjaka i dalje živi na Majevici ili su kao ja prepolovljeni pa im je tijelo ovde, a duša tamo, sve dok ne dođu tamo, a duša im pobjegne i stane negdje na pola puta izmedju Majevice i Švajcarske. Nikome ne bih poželio da živi u tuđem svijetu. Kažem to iako ja ovde dobro živim i ne spadam u one koji rade sto pedeset posto da bi sve potrošili na lijepo upakovane šarene laži.

Inače, ja iz mog rodnog kraja nikad nisam ni otišao, redovno tamo odlazim, tri do četiri puta godišnje, a u poslednje tri godine radim intezivno na očuvanju i oživljavanju mog zavičaja, tako da sam osnovao pozorište i u mom rodnom mjestu. Ponekad kažem da sam čovjek koji se nalazi ispod  dvije duge. Mislim, oba pozorišta koja sam osnovao imaju isti naziv – Duga.

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb