srbinside

Namera nam je da kroz tekstove o zanimljivim i manje poznatim događajima, ukažemo na bogato kulturno-istorijsko nasleđe koje postoji na ovom tlu. Takođe, ne treba zaboraviti ljude sa naših prostora koji su se proslavili svojim otkrićima i ostavili trag u svetskoj nauci, kulturi, umetnosti..., a nepravedno su kod nas zapostavljeni. Mnogo je i onih koji i danas služe na čast Srbiji, ali se o njima, nažalost malo govori. Takvim, običnim ljudima koji imaju ideju, rade nešto korisno, lepo, humano... posvećen je ovaj blog. Osim divnih ljudi, u Srbiji ima i prelepih predela, sela, varošica kroz koja možemo da putujemo zajedno!

Najveći čoper u Evropi

srbinside | 15 Mart, 2013 13:40

U susret 7. Međunarodnom sajmu motocikala i bicikala (22. 03. 2013 - 31. 03. 2013) 

Žarko Solomun – Žarac (52) iz Elemira, jedan od najstarijih članova moto kluba "Arhangel", vlasnik je najvećeg čopera u Evropi. Njegova "grdosija" ima viljušku dugačku 117 centimetara, rezervoar kapaciteta 33 litra, međuosovinsko rastojanje od 2,27 metara i ukupnu dužinu od preko tri metra. Žarko ga nije napravio iz hira, već po meri – naš sagovornik je, naime, visok 190 centimetara i težak oko 100 kilograma.

Žarko Solomun - Žarac, vlasnik najvećeg čopera u Evropi

Savkina mustra

- Motore vozim više od 40 godina, a za čopere me je početkom devedesetih zainteresovao Dragiša Bugarski, stari kikindski bajker. Tako sam počeo da tražim adekvatan motocikl sa vazdušnim hlađenjem, kurblom, kardonom i snagom od najmanje 100 KS. Našao sam ga u Valjevu, 1994. godine, i svi su se čudili kada sam u doba hiperinflacije dao više od 100 očevih plata za jamahu X5 1100cc. Pre nego što sam ga isekao na delove, samo sam ga jednom provozao. Seo sam na dve pivske gajbe, a moja supruga Savka nacrtala je čoper na zidu radionice. Njen crtež bio je mustra prema kojoj sam radio – kaže Solomun i dodaje da njegov čoper, sa kojim je dosad prešao preko 80.000 kilometara, može da razvije brzinu od 200 kilometara na čas.

Svi članovi njegove porodice imaju motocikle – supruga Savka, kao i sinovi Nikola i Ilija. Žarko je, inače, po zvanju automehaničar. Već nekoliko godina bavi se rekonstrukcijom rashodovanih vojnih "pinc gauera", sa kojima učestvuje u trkama, a pored motocikala, veliki je ljubitelj motornih zmajeva (ima letačku dozvolu, na dva zmaja ugradio je motore motocikala) i strastveni lovac na vukove i divlje svinje (najčešće lovi na granici sa Bugarskom i Republikom Srpskom). Kako nam je otkrio, planira da uskoro napravi i avion, koga će, takođe, opremiti motorom motocikla.

Puškari serviseri

Prvi motocikli stigli su u Srbiju početkom 20. veka, iz Italije, Nemačke, Francuske i drugih razvijenih država. Preciznih podataka o prvom vlasniku nema. Sava Dimitrijević, jedan od osnivača AMK "Veteran", pretpostavlja da je identitet prvog srpskog motoriste ostao nepoznat, jer su tada motore posedovali samo imućniji građani, koji su izbegavali takvu vrstu publiciteta. Naime, motocikl je sve do Drugog svetskog rata koštao koliko i veća kuća, pa ne čudi što ih u celoj Srbiji nije bilo više od nekoliko desetina. Pri tom su vlasnici plaćali posebne takse, koje su u jednom periodu prevazilazile čak polovinu vrednosti motocikla.

- Prve moto trke održane su u Zrenjaninu, 1900. godine. Trkali su se triciklima, koji su razvijali brzinu do najviše 40, 50 kilometara na čas, jer su bili vrlo nestabilni. Pouzdano je i da su 1909. godine održane trke nemačkim motociklima "Neckarsulm", od Beograda do Niša. Ovo, inače, nisu bila zvanična takmičenja, već trke slične konjičkim, koje su organizovali bogataši. Pobednik je, obično, za nagradu dobijao časovnik ili nešto slično – kaže Dimitrijević.

Motocikl marke Neckarsulm, proizveden 1909, vlasnika Milivoja Jovina iz Zrenjanina

Prema njegovim rečima, prve naše motocikliste obučavali su stranci, dok su im vozila, u nedostatku obučenih mehaničara, servisirali puškari, koji su imali strugove na kojima su popravljali pokvarene sklopove ili pravili nove delove motocikala.

Kada je počeo Prvi svetski rat, srpska vojska ga je dočekala opremljena i sa nekoliko britanskih motocikala marke "daglas". Najveći broj ovih mašina ostavljen je prilikom povlačenja kroz Albaniju. Međutim, na Solunskom frontu, Amerikanci su poklonili Srbima dvadesetak motocikala marke "harli dejvidson" i "Indian". Kasnije ih je vojska rasprodala, a jedan od njih je, 1922. godine, otkupio otac izvesnog Konstantina Konstantinovića. Iste godine ga je vozio na moto trkama od Beograda do Obrenovca, u kojima su, pored njega, učestvovala još trojica, četvorica motociklista.

INDIAN 1916 - 1917 vojna pomoć Amerike Srpskoj vojsci na Solunskom frontu, snimak iz 1924. god, vojno vozilo Kraljevine, u Kikindi

Trke nedeljom

- Prvi moto klub u Srbiji, Beogradski moto klub, osnovan je 1921, dok su prve zvanične motociklističke trke održane 1923. godine, na Banjici. Na tribinama su bili kralj Aleksandar Karađorević i beogradska elita, staza je bila duga 2.000 metara, a pobedu je odneo izvesni Rupert Satler. Inače, među našim najboljim motociklistima iz međuratnog perioda izdvajaju se Rade Stajić, Petar Milošević, inženjer Mihajlo Borisavljavić i Alimpije Vujić. Istina je, ipak, da su hrvatski i slovenački motociklisti bili bolji od naših, jer im je bilo lakše da uvoze brže mašine – objašnjava naš sagovornik i dodaje da su najveće moto trke u Srbiji, pre početka Drugog svetskog rata, održane 1939. godine, oko Kalemegdana.

1937. godina, Start trke BEOGRAD - RAKOVICA - AVALA. no 20 Petar Milošević na DKW 350 NZ ili SB. U pozadini je Slavija. Ulica je popločana kuvanim, bukovim kockama, veličine stare cigle 20x30 cm

Po završetku Drugog svetskog rata, ljubitelji motociklizma su se snalazili tako što su rekonstruisali zaplenjene mašine, a 1948, u okviru vojne pomoći, u Srbiju je stiglo oko 200 motora sa bočnom prikolicom. Većinom su ih dobili građani koji su imali najveći broj radnih sati dobrovoljnog rada u seoskim sredinama, poput lekara, učitelja...  Mnogi od njih su skidali sanduk i gondolu patosali daskama kako bi imala ravan pod, da bi prevozili razni teret, čime su pojačavali kućni budžet. Drugi su ih koristili za trke, jer početkom pedesetih u Srbiji nije bilo puno drugih vidova zabave, pa su moto trke organizovane skoro svake nedelje po raznim gradovima. Takmičari su dobijali novac za startarinu (verovatno u visini plate, čim su išli svuda po Srbiji) i za benzin.

BMW R51 2, Niš, 1953. god, Pobednik Alimpije Vujić iz Beograda, 60tih godina imao Moto servis u Ruzveltovoj ulici, 1939. godine vozio trku oko Kalemegdana, sa BMWom R51 2

Policajci kočili, pa se slupali

Svojevremeno su naši policajci imali velikih problema sa motociklima. Tako je tokom priprema za prvu konferenciju nesvrstanih, 1961. godine, jugoslovenska vlada nameravala da kupi 100 BMW – ovih motora, za pratnju stranih državnika. Međutim, pošto Britanci nisu mogli da isporuče motocikale u predviđenom roku, kupljeno je 96 "trijumfa" i četiri "bonvila". Problem je pak bio u tome što je kod "trijumfa" kočnica bila na levoj, umesto na desnoj strani, kako su se navikli naši policajci. Kako su refleksno "kočili" desnom nogom, pritiskajući menjač, svi "trijumfi" izlupani su do 1971. godine. Slično su prošle i čuvene "jave pandurke", čiji su točkovi od 16 cola bili neodgovarajući, odnosno premali za naše drumove. Srećom, policija je u međuvremenu kupovala prepoznatljive BMW – ove motocikle, koji će sredninom sedamdesetih postati dominantni u njihovom voznom parku.

Sava Dimitrijević, sa replikom motocikla BMW R51 TT iz 1938

Poslednje četiri fotografije preuzete su sa dedasava.blogspot.com

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb